 (1).gif)
Kapiten reprezentacije, koja je 1960. u Rimu osvojila, a 1962. u Čileu bila četvrta na svetu, nezamenljivi prvotimac one Partizanove generacije koja je igrala u finalu Kupa šampiona, iznenada je, juče u Beogradu, preminuo u 76. godini.
Rođen je 8. aprila 1938. u Starom Đurđevu kod Temerina, mada je rasprostranjeno da je na svet došao mesec dana ranije u Bosankom Grahovu. Pošto je rođen šest meseci po smrti svog oca, majka ga je, s ostalom decom, osećajući da će nešto loše da se desi, odvela u svoj i muževljev zavičaj – u Maleševce kod Bosanskog Grahova.
Ali, i tamo je došao rat. Najkrvaviji u istoriji. U njemu ostao i bez majke, koju su zaklale ustaše. Starija sestra ga je posle rata našla u nekom selu kod Drvara i vratila u Staro Đurđevo, u porodičnu kuću. Međutim, kad se ona udala nije imao ko da se brine o njemu, pa je smešten u dečji dom. Seljakan je iz jednog u drugi (Novi Sad, Kanjiža, Mol, Titel), dok nije doveden u Zrenjanin.
Tu je počeo da igra fudbal i 1952. je postao član Proletera. S nepunih 16 godina je registrovan za prvi tim, a pošto po propisima to nije bilo moguće u klubu su mu dodali da je mesec stariji i da je rođen u Bosni.
Bio je rođen za fudbal i već 1956. je bio kapiten reprezentacije koja je igrala na omladinskom prvenstvu Evrope u Mađarskoj. Kao raritet je isticao da je bio kapiten svih naših reprezentacija.
Na Prvom kupu nacija (iz tog takmičenja je nastalo Evropsko prvenstvo) 1960. u Francuskoj predvodio je reprezentaciju koja je postala vicešampion Evrope. Te iste godine je s olimpijskom reprezentacijom u Rimu osvojio zlatnu medalju. U finalu je, istina, isključen, ni kriv ni dužan. Poništen nam je čist gol, strelac Bora Kostić nije mogao da se pomiri s tim, a Galić je, uz jednu našu uobičajenu poštapalicu, pokušao da ga smiri, jer smo i bez tog pogotka vodili. Međutim, Italijan Lo Belo je od nekih naših sudija naučio nekoliko psovki i mislio je da je Galić rekao nešto što se na njega odnosilo.
Morao je da preskače ogradu i da se probija da bi dobio zlatnu medalju. Na pobedničkom postolju je, umesto njega, u ulozi kapitena, stajao Bora Kostić.
Dve godine kasnije, u Čileu, jugoslovenski fudbal je postigao svoj najveći uspeh – osvojeno je četvrto mesto na svetu. Smatralo se tada da je jedino naš tim mogao da se dostojno suprotstavi Brazilcima u finalu, ali u polufinalu, protiv Čehoslovačke, naše igrače nije htela lopta.
Galić je zablistao u Partizanu, u koji je došao 1958. Na njega je oko bacila i Crvena zvezda, ali su ga njeni stručnjaci loše procenili na probi.
Prvu utakmicu za A reprezentaciju je odigrao 31. maja 1959. u Beogradu protiv Bugarske. I već u 27. sekundu je dao gol. Za Jugoslaviju je igrao 51 put i dao 37 golova. Više od njega je strelac bio samo Stjepan Bobek (38). U Galićevo vreme u reprezentaciju nisu pozivani igrači koji su otišli u inostrane klubove. Da je bilo drugačije nesumnjivo bi bio i najbolji strelac državnog tima svih vremena.
Kod „crno – belih” se odlično uklopio u generaciju svojih vršnjaka nazvanih „Matekalove bebe” po njihovom treneru u podmlatku. S njima Partizan ne samo što je posle 12 godina osvojio prvenstvo, nego je načinio u to vreme neverovatan podvig – tri puta uzastopno je bio šampion države (1961, 1962. i 1963). Posle četvrte titule u Jugoslaviji (1965) taj tim se borio i za zvanje najboljeg u Evropi. Galić je igrao 11. maja 1966. u finalu Kupa šampiona, ali, kako je i sam govorio, nije bio spreman za takav meč, jer je u to vreme služio vojni rok. I nikada nije prežalio tu propuštenu priliku.
Posle poraza od Reala s 2:1 tim se rasuo. Galić je bio među onima za koje, kako je kazao, nije više bilo mesta u Partizanu.
Mada ga je tražio Real stavio je kao vojnik potpis na pristupnicu za Standard iz Liježa, jer je poverovao posredniku, koji mu se nametnuo, da ga to ni na šta ne obavezuje, nego je to prosto neka menadžerska veština, koja njima olakšava posao.
Sa Standardom je na kraju prve sezone osvojio Kup Belgije (1967), a potom i dva puta prvenstvo (1969. i 1970). Karijeru je završio u Remsu (1970-1973), slavnom klubu (igrao u finalu prvog Kupa šampiona 1956, a potom i 1959), koji se tada vratio u francusku Prvu ligu.
Po završetku igračke karijere (1973) diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Zaposlio se u Beogradskom vodovodu, ali nije mogao da odbije poziv iz Proletera da klub vrati u Prvu ligu. Podmladio je ekipu u sezoni 1975/76, međutim odnosi među članovima uprave su bili takvi da nije mogao da radi u takvoj sredini i više se nikada nije vratio trenerskom pozivu.
Ipak, sačuvao je kopču s fudbalom. Prijavio se na konkurs, zajedno s bivšim „zvezdašem” i olimpijcem iz 1960. Dušanom Maraviće, koji je raspisao Fudbalski savez Jugoslavije 1979. i do penzionisanja 2005. radio u njemu kao pravni savetnik.
Dobitnik je Nacionalnog sportskog priznanja za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta(2007). Međutim, Milan Galić je bio takav as kao fudbaler i čovek da je njegovo ime sjajnije od bilo kakve nagrade.
Mesto i vreme njegovog poslednjeg ispraćaja biće naknadno saopšteni.
.gif)
.gif)
