I love Zrenjanin

  • Home Interpoint
  • Univer export
  • Ultra Caffe
Poljoprivreda

Anđelko Čučaga: Semenska proizvodnja isplativija, ali i zahtevnija od klasične

Za razliku od većine poljoprivrednika iz Vojvodine koji se bave klasičnim ratarenjem i povrtarenjem, Anđelko Čučaga iz Kleka godinama se bavi semenskom proizvodnjom. Trenutno proizvodi sseme za dve semenske kuće – Institut za povrtarstvo iz Novoga Sada i Semenarnukop iz Petrovaradina. I dok će mnogi poljoprivrenici ove godine zbog suše ostati bez zarade, Anđelko kaže da je zadovoljan kako je prošla semenska proizvodnja. Prinosi jesu manji od proseka, ali su cene mnogo bolje nego kada je reč o pšenici, suncokretu, kukuruzu…

Anđelko Čučaga iz Kleka je penzioner. Ali, i danas se, kao i pre više od 40 godina, aktivno bavi poljoprivredom. Obrađuje 8 hektara zemlje.

“Skoro na čitavoj površini je zastupljena semenska proizvodnja. Ove godine sam imao hektar belog luka i 2 hektara crnog luka, nešto celera, plavog patlidžana, 2 lanca lucerke, hektar boranije i nešto cveća. Visoke temperature ne smetaju semenskoj proizvodnji. Ali, samo pod uslovom da se biljke navodnjavaju. Kada sam 2000. godine locirao svoje gazdinstvo na ovom mestu, upravo sam zbog vode odabrao da salaš bude ovde. Koliko god vremenski uslovi bili nenormalni, voda to ublaži. Jeste da su tada veći troškovi proizvodnje, ali rezulatata ima”, počinje priču Anđelko Čučaga, poljoprivrednik iz Kleka.

Anđelko Čučaga

Semenska proizvodnja traži zalivanje

“Kada pogledam druge proizvođače kako su prošli ove godine zbog suše, ja mogu samo da se podičim kako sam prošao. Međutim, proizvodnja nije ni blizu onoga kako je ranije bilo i kako bi trebalo da bude. Pre mesec dana nivo vode u kanalima je bio nizak. Morao sam prvo da prebacujem vodu iz jednog u drugi kanal da bih mogao da uključim sistem da zalivam. Znači imao sam dupli trošak, ali opet se održalo. Ovde je prednost što je meni voda u kanalu iz Begeja. Skoro da je stajaća. Ona je svega 5 do 8 stepeni hladnija u odnosu na spoljnu temperaturu. Ako je napolju temperatura 40 stepeni, voda ima 32 stepena. Sa tom vodom možeš da zalivaš čitav dan. Ne mora da se čeka veče da se zemlja rashladi”, dodaje naš sagovornik.

Navodnjavanje poskupljuje proizvodnju. Ipak, troškovi bi bili niži da su njive u Srbiji elektrifikovane.

“Ovako kako ja zalivam biljke, navodnjavanje mi poskupljuje proizvodnju sigurno 15-20 posto, jer nemam struju. Pre 15 godina tražio sam od elektrodistibucije da urade elektrifikaciju. Tražili su 40.000 maraka samo za saglasnost. Znači da sve bude moje – žica, stubovi, projekat, a njihova samo saglasnost. Da je sreće da oni to razvedu, jer ovde ima nas puno proizvođača. Svima bi to koristilo. Ljudi bi uvodili sisteme za navodnjavanje i plaćali bi to što koriste vodu”, objašnjava Čučaga.

Semenske kuće poštuju dogovor o otkupu semena

I dok mnogi proizvođači lageruju svoje proizvode, jer su otkupne cene niske, Čučaga ima sigurnog kupca za njegovu robu.

“Što se tiče plasmana, ja nemam problem. Radim sa Institutom za povrtarstvo iz Novog Sada i sa Semenarnomkop iz Novog Sada. Nema problema ni kod plasmana, ni kod naplate. Ono što se dogovorimo to ispoštujemo. I uvek se zna unapred koliko nečega može da rodi. Ako nečega u proseku rađa tona, ugovara se hektar koji rađa tonu. Dešava se nekada da tu, ipak, bude 800 ili 1200 kilograma. Otkupljivači sa kojima radim su korektni i neće da ostave to što je više rodilo, već i to otkupuju da bi imali zalihe za dve godine. Sve semenske kuće vode računa o zalihama, tako da idu i na raspodelu terena. Seju na različitim lokacijama, kako zbog suše ili nevremena ne bi ostali bez semena”, kaže naš sagovornik.

“Danas je najteže naći pravog radnika”

Najveći problem u proizvodnji je pronaći pravog radnika.

“Deca koja su 90-ih godina rođena imaju 30-ak godina. Ja ih dovedem u vrt, pokažem šta treba da rade i kad se vratim da ih obiđem oni posekli biljku koju gajim, a ostavili travu. Kada ih pitaš zbog čega su to uradili, oni kažu da je njima tu sve isto i da ne razlikuju travu od biljke. Stari više ne mogu da rade i sada je problem naći ljude koji znaju i hoće da rade”, objašnjava Čučaga.

Semenska proizvodnja zahteva mnogo ručnog rada i to je osnovni razlog zbog kojeg ljudi ne žele da se ozbiljno uključe u ovu proizvodnju.

“Ja recimo beli luk radim ručno. Neki rade mašinski, ali ja ne. Zbog toga je moja proizvodnja skuplja bar 100 evra u startu po jutru nego kod drugih. Ali, je u finišu kod mene prinos bolji za 2 ili 3 tone. Beli luk ne trpi mašinsku proizvodnju. Mašina stisne beli luk i on se tada uništi i nije za sadnju. Beli luk je veliki oksidant i čim dođe u kontak s vazuduhom on ne može da se koristi kao seme”, kaže naš sagovornik.

“Imao sam skoro situaciju da je čovek iz Beograda došao da kupi seme. Hoće da poseje 50 hektara belog luka. Traži da mu pomognem da mu obezbedim sadni materijal. Ja mu kažem da sada preokrenemo celu Vojvodinu ne bismo našli toliko sadnog materijala. Pitao sam ga i da li zna koliko ta proizvodnja košta, a on mi je rekao da to mene ne treba da interesuje. Verujte mi da meni nije jasno šta on hoće da radi i za koga sadi toliko belog luka”, dodaje Čučaga.

Semenska proizvodnja donosi veću zaradu od konvencionalne

Anđelko se poljoprivredom bavi unazad 40 godina.

“Povrće sam počeo da gajim 1975. godine. Kad neko kaže da je onda bilo lako, ja kažem da nije, već se ozbiljnije radilo nego danas. Danas ljude od 30 godina ne interesuje ništa. Žena i ja smo u tim godinama kućili kuću, radili dva posla i bili u poljoprivredi. Za semensku proizvodnju sam se opredelio jer mi je ona nekeko najsigurnija. A tu se ostvaruje i veća dobit, pogotovo onaj ko poseduje sisteme za zalivanje. Ja sam imamo parcele kilometar i po dalje, ali sam tražio da nađem nešto bliže selu, da bih pojeftinio proizvodnju”, kaže naš sagovornik.

Semenske kuće sve više gledaju klijavost i čistoću semena

U poslednjih 15-ak godina mnogo se toga promenilo na tržištu semenske robe.

“Sve je veća konkurencija od kad su ušle strane semenske kuće na tržište. Sve više se gleda klijavost, čistoća… Kod Mađara recimo za cveće, ako je klijavost 35 posto, seme se pakuje. Na Institutu u Novom Sadu ispod 98 posto klijavosti, seme se ne uzima. Ako ti se sviđa – sviđa, ako ti se ne sviđa, nemoj da radiš za njih. Verovatno se mnogima dešavalo da su sejali cveće i da nije niklo. Sada kažu kad uzmu iz Instituta – ono niče. Kvalitet će odrediti ko će opstati na tržištu”, objašnjava Čučaga.

“Osim što mora da ima dobru klijavost, seme mora da bude i dobro zaštićeno da ne bi prenosilo bolesti. To se jako kontroliše. I to rade nezavisne institucije. Dođu, uzorkuju materijal, odrade analizu. Ako su rezultati dobri, seme se pakuje, ako nisu – ne ide. Evo prošle godine sam imao boraniju koja nije imala klijavost. Sve je ostalo. Za semensku proizvodnju sušne godine su najpovoljnije, ali samo ako imate sistem za navodnjavanje. Kada su kišne godine onda ima jako puno bolesti”, dodaje naš sagovornik.

Poslednjih godina menja se i sortiment kultura koje se gaje

Semenske kuće traže semena onih sorti koje imaju na listi.

“Liste se šire i uvek se uvode neka nova semena. Recimo pre nekoliko godina Institut iz Novog Sada nije radio cveće. A sada to radi. U početku je bilo nas troje koji smo radili seme za cveće za njih, nakon dve godine samo sam ja ostao da im to proizvodim. Ti proizvođači su proizvodnju semena olako shvatili. Puštali su recimo kombajn kroz tu parcelu da skinu seme, ali posle su kod dorade imali problema. Ja to nisam hteo tako da radim i evo opstao sam”, kaže Čučaga.

“Kod paprike se radila kurtovka, pa slonovo uvo, pa amfora. Ako uzmete amforu ona je najkvalitetnija. Za jednu vreću amfore, morate da uzmete dve vreće slonovog uveta. Jeste slonovo uvo veće, samo ime to govori, ali kada radite ajvar bolje je da se uzme amfora, jer je crvenija, ima šećera puno u sebi i suve materije. Svake godine se izbaci po jedna selekcija paprike, paradajza, krastavaca. Ranije su kod krastavca bili kornišon i tajfun, a sada ih ima 10 vrsta”, precizira naš sagovornik.

Kontrole proizvodnje su veoma rigorozne

Da bi se neko bavio semenskom proizvodnjom prvo svoju parcelu mora da prijavi resornom ministarstvu, pa savetodavnoj službi. Tako u svakom momentu može da se prekontoliše da li se seme zaista tu proizvodi.

“Roba koja ne ispunjava uslove, vraća se na štetu proizvođača. Evo sa tom boranijom od prošle godine ja hranim stoku. Dajem to ovcama. Možda bih to mogao da prodam na kvantašu, jer je to boranija koja može da se koristi za jelo, ali nisam to ni probao da radim. Nešto boranije sam i razdelio”, kaže Čučaga.

Sakupiti neka semena nije ni malo lak posao

Semenska proizvodnja je možda skuplja od konvencionalne, ali su i cene semena veće od cena klasičnih proizvoda.

“Semenarske kuće imaju neke cene na nivou grupacije i onda se dogovaraju. Jedne godine sam imao problema sa celerom kada su mi skinuli cenu, ali je on tada rodilo nenormalno. Evropski rekord po hektaru je oko 1200 kilograma, a ja sam na 0,47 hektara imao 1500 kilograma. Ipak, opet kažem semenske kuće su ispoštovale dogovor i sve su uzele. Poslednje dve godine cene miruju, a prethodnih godina su išle prema evru. Plaćanje je redovno, sve mora da se isplati do februara. Čak nam je Institut u jednom trenutku nudio unapred pare. Avans za zasnivanje proizvodnje”, objašnjava naš sagovornik.

Sakupiti semena nije ni malo naivan posao.

“Recimo semena za cveće su male količine. Ja radim neke partije od 20-30 kilograma. To mi se i isplati i ne isplati. Ali, mora da se uradi. Kako ja semenskoj kući da kažem da kupuje više semena, ako se ono prodaje u malim kesicama od svega nekoliko grama. To se seje na 300-500 kvadrata. Recimo, kod prkosa je kilogram semena 100 evra. Kod onog duplog 300-400 evra. To su evropske cene. Ali, to je zrno 3-4 puta sitnije od zrna peska. I to treba skupiti. Kada je sunce, prkos se otvara i vrlo brzo se oplodi. Onda se on seče, stavlja se na foliju i svakodnevno mora da se prevrće bar jednom u toku dana. Iz tih biljaka ispadne možda čašica semena. Nekih 200-300 grama, ali i to znači. To je količinski malo, ali puta cena… Dobiju se fine pare”, kaže Čučaga.

Ukoliko se seme ne pripremi dobro, celokupan rad može da propadne

“S druge strane kod patlidžana i paprike seme mora da suši. Kod paprike ne mora ako su visoke temperature u septembru. Istresu se semenke i budu do uveče 50 posto suve. Posle se još 2-3 dana suše prirodno i to je to. Kod patlidžana se krajem oktobra vadi seme. Prvo se drobi drobilicom, melje se, kao kad se radi rakija i to vrenje traje 10-15 dana. I onda se ispira. Jedne godine se desilo da sam probijao led na kanalu da stavim korpu od pumpe da mogu vodu da vučem. Da bi se seme ispralo treba jako, jako puno vode. I kada se ispere mora da se suši, da se ne bi obalaviolo i da ne bi propalo. Ako ništa drugo uključuju se kaloriferi da se seme suši. Sada semenske kuće imaju i kontejnere sušare u koje se isto veče seme osuši. Uključe se grejači i duvači i to bude čas posla”, objašnjava naš sagovornik.

Semenska proizvodnja donosi veću zaradu od konvencionalne, ali je ona i zahtevnija. Ukoliko se ne poštuju stroga pravila koja zahtevaju semenske kuće, celokupan rod može da bude odbačen. To znači ogromne gubitke za poljoprivrednika. Tako da oni koji se odluče da uđu u ovaj posao, moraju da budu svesni rizika koji preuzimaju.

  • Divider

  • Divider
  • Daruši
  • Park sala Zrenjanin
Na vrh