Nastavak 8.epizode Uvod u prvi svetski rat Srbija je znala za ideje o preventivnom ratu protiv nje i iz tadašnje diplomatske prepiske se jasno vidi da se Beograd samo iz obzira prema Beču ustručavao od finansijskog i diplomatskog saveza sa Crnom Gorom, koji je ponudio sam kralj Nikola, marta 1914., u ličnom pismu kralju Petru. Tada se desio atentat na prestolonaslednika princa Ferdinanda. Pouzdano se zna da za njega nije bila odgovorna srpska vlada, niti da je učestvovala u pomaganju terorističkoj organizaciji “Mlada Bosna”. Praksa atentata je u borbi mlade inteligencije bila uobičajeno sredstvo u to vreme. Atentatoru na Franca Josifa, Oberdanku, podignut je 1912. i spomenik u Veneciji. Iste godine je Julije Kovač, narodni poslanik u mađarskom parlamentu, izvršio atentat na grofa Tisu. Sledeće godine atentat bombom izvršen je u Debrecinu od strane rumunskih nacionalista. Dva puta je 1914. pokušavan atentat na komesara Skerleca u Zagrebu…

Sarajevski atentat

Atentati su bili sredstvo oživljavanja borbenosti u narodu i opomena vlastodršcima. Austrija je atentat iskoristila i pridobila konačno Nemačku, zbog koje nije do tada mogla da krene u napad na Srbiju. I pre atentata, Franc Josif je spremao pismo nemačkom caru Vilhelmu, upozoravajući ga na opasnost od ujedinjenja Srbije sa Grcima, Bugarima i Crnogorcima, koji bi pomagani od Rusije, bili front prema Austro-Ugarskoj.

Proglas nemačkog cara Vilhelma

Vilhelm je posle atentata promenio kurs i konačno podržao Beč. Sastavljen je unapred neprihvatljiv ultimatum za srpsku vladu i čekalo se objavljivanje rata. Rezultati zvanične istrage koja nije našla bilo kakvu umešanost Srbije u atentat nisu sačekani niti uzimani u obzir. Isto tako ni apeli Rusije, Engleske, Francuske i Italije. Nije pomoglo što je Srbija čak prihvatila nemogući ultimatum, a za jednu spornu tačku ponudila raspravu u Hagu. Beč je tada izmislio vest da su Srbi napali njihovu vojsku kod Kovina i objavili Srbiji rat jula 1914. godine.

Dalji razvoj događaja pokazuje koliko srpsko držanje nije imalo značaja za sudbinu same Srbije. Neposredno po objavi rata Beogradu, Nemačka je objavila rat Rusiji motivišući ga opštom mobilizacijom ruske vojske, a odmah potom objavila ga je i Francuskoj kao saveznici Rusije. Da bi postigla brže uspehe, nemačka vojska je povredila neutralnost Belgije i pošla preko njene teritorije napadajući severnu Francusku. Povreda belgijske neutralnosti uvela je u rat i Veliku Britaniju. Crna Gora stala je odmah na stranu Srbije. Tako se još tokom jula meseca zapalilo više od dve trećine Evrope. Počeo je Prvi svetski rat.

Austrija je za savez protiv Srba dobila Bugare, obećavši im pola Srbije nakon pobede. Ali slom bugarske vojske i prodiranje saveznika s juga ubrzali su i slom Austro-Ugarske. Smrću ostarelog Franca Josifa, novembra 1916., sahranjena je stara Dunavska carevina. Srbija je oslobođena u jednom vojničkom zamahu, a vojska je nastavila na zapad da pomogne oslobađanje drugih Slovena, koje je u oslobodilačkom zanosu naivno smatrala braćom. Ali, o slobodi su po pravilu odlučivale velike sile. Da bi dobili preko potrebnu pomoć Italije, saveznici su joj tajnim ugovorom u Londonu, aprila 1915, priznali znatne ustupke na štetu Hrvata i Srba. Italija je dobila severnu Dalmaciju s mnogim ostrvima. To je prestrašilo Hrvate, koje su Italijani gledali kao izdajnike i verne sluge Beča, koji se nigde nisu pojavili samostalno na strani saveznika.

Krajiški Srbi – dobrovoljci iz Amerike koji su kasnije postali kolonisti u Banatskom Karađorđevu

S druge strane, car Karlo je proglasio Austro-Ugarsku za saveznu državu i popuštajući Mađarima ostavio im na upravu sve zemlje u njihovom tadašnjem posedu. Hrvatska je bila prva na udaru. Zato Hrvati brže-bolje osnivaju Jugoslovenski odbor, težeći da se priključe pobedničkoj srpskoj strani i prikažu kao pobednici. Jugoslovenski Odbor uzeo je kao svoj zadatak da pojača interes Evrope za jugoslovensko pitanje koje je u njoj bilo malo poznato; da ga obavesti o našim zajedničkim težnjama u prošlosti i sadašnjosti i da suzbija austrijsko i italijansko gledište na to pitanje. Na čelo Jugoslovenskog odbora došao je predsednik splitske opštine, advokat dr Ante Trumbić, jedan od najuglednijih hrvatskih političara.

Jugoslovenski odbor u Londonu 1916.godine

Odlučan obrt u držanju mnogih Hrvata i Slovenaca u Austro-Ugarskoj Monarhiji doneo je Krfski pakt. Taj pakt, sklopljen jula 1917. između srpske vlade i Jugoslovenskog odbora na Krfu, predviđao je stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kao nezavisne ustavne i parlamentarne monarhije pod dinastijom Karađorđevića, sa jedinstvenom teritorijom i jedinstvenim državljanstvom. Pašić, politička ličnost broj jedan u tadašnjoj Srbiji, želeo je da prvo izvrši ujedinjenje Srba i da se zna tačno šta pripada Srbiji, a kasnije da se priključuju Hrvati i Slovenci. Ali nije bilo tako…

Nastaviće se….

Autor : Vladimir Vasiljev, doktorant političkih nauka, direktor GNB“Žarko Zrenjanin“ Foto : Wikipedia, Vesti-online.com

u 10. epizodi: Posledice ujedinjenja sa Hrvatima i Slovencima

Obrušavanje kuće Filkovića proteklo je prilično mirno. Čak šta više, suviše mirno za jedan nemili događaj. Valjda bi to tako  danas onda i trebalo posmatrati, kao neki pluskvamperfekat. A mogli su se oglasiti mnogi, da ne kažem  - trebali su. Možda su mnogi očekivali da se oglasi gradska vlast i (istog dana) izda saopštenje o tome šta se desilo i šta će biti preduzeto, možda se očekivala reakcija zakupaca poslovnog prostora u centru grada od kojih jedan broj posluje u takođe nebezbednim uslovima, a verovatno bi trebali da se pobune i građani koji svakodnevno prolaze pored pojedinih zidova i krovova koji prete da se obruše na zemlju. Jedina reakcija jeste bila dodatno ograđivanje prostora nekoliko sati nakon obrušavanja dela krovne konstrukcije, što se može pohvaliti.

Prizor u centru neposredno nakon obrušavanja (A. Kelemen)

Da li treba da razmišljamo u pravcu da “nema potrebe da se neko posebno oglasi s obzirom da je ranije bilo jasno da će zgrada kad-tad da se uruši”, ili treba da budemo svesni da se to desilo “u petak uveče, baš pred vikend i na kraju krajeva, valjda takve stvari mogu da sačekaju ponedeljak ?!”. Sve je moguće. Naročito u razmišljanju koje je podložno itekakvim promenama. Kuća Filkovića nije propadala jedan dan, već godinama, bio je to proces. Sva je sreća da je prepoznato i dobro procenjeno u koliko lošem i opasnom stanju se nalazi, te je, takoreći “na vreme” iseljena i ograđena. Međutim, slika zgrade bezživotne I oronule zgrade prisutna je u centru grada duže od dve godine. Za to vreme, mnogi od nas prošli su nebrojeno puta pored nje, a prolazili su i turisti, pojedine važne ličnosti poput ministara, državnih sekretara, koje volimo da vodimo u defile glavnom gradskom ulicom. Pojedine manifestacije se održavaju baš u strogom centru grada, poput dana piva I korzo festa, gde veliki broj ljudi u toku samo jednog dana boravi oko tako nebezbednih mesta. U gradskim letnjim baštama sedimo i ispijamo kafe u ambijentu zgrada koje su “na kolenima”. O kući Filkovića smo svi razmišljali samo dok smo prolazili pored nje. Skretanjem za prvi ćošak, već smo počeli da razmišljamo o nečem drugom, a kuća je postajala Tuđi problem. Upravo to je snažna odlika naše nacije. Sve je TUĐE, do onog momenta kada treba da se busamo u nekom dokazivanju srpstva. Onda sve postaje tako jako – NAŠE. Ne volimo baš uvek stvari i događaje dok su sa nama, već počnemo silno i patološki da ih volimo onda kada odu ili ih nam oduzmu. Više puta smo to dokazivali, polagali te ispite..

Kuća Filkovića, dan posle

Nije veme sada ni tupiti “šta je moglo”(a moglo je), nego gledati da se još nešto ne strovali pod pritiskom starosti. U teškom stanju se nalazi nekoliko objekata o kojima se u poslednjih mesec dana pričalo i za stolom Gradskog veća i u medijima – stara špiritana, zgrada nekadašnje solane, a nije daleko ni kuća Sandića. Od nas, koji šetamo pored tih objekata ne zavisi mnogo. Ali, bar možemo da pređemo na drugu stranu ulice.

Predstava „Tamo i nazad“ koja je sinoć izvedena u Kulturnom centru, čisti je dokaz da su Zrenjaninci željni dobrih stvari. Problem je što nam se nude u malim dozama.

Retkost je čuti da je u našem gradu za neku predstavu vladala tolika pomama da su mnogi otišli kući ne mogavši da kupe kartu jer je sala bila prepuna. Sinoć su osim popunjenih sedišta, dupke puni bili i redovi sa pomoćnim stolicama koje su se skoro doticale sa pozornicom.

Publika ispunila Kulturni centar…

… do poslednjeg mesta

Tokom cele predstave dominirao je – smeh. Zrenjaninci su ga željni. Ovo su stvari koje i nakon što se završe ostavljaju dobro raspoloženje, malu ličnu euforiju koja može da promeni svakodnevnicu. Dijagnoza je uspostavljena – potreban nam je smeh, što češće. Drugi, izuzetno jak momenat koji je sinoć dominirao jeste činjenica da su Zrenjaninci izuzetna publika, koja za DOBRE stvari ne štedi dlanove. Aplauzima smo vraćali dva sjajna glumca nekoliko puta na pozornicu, da prihvate zasluženu pohvalu.

U bekstejdžu, glumci Marinko Madžgalj i Andrija Milošević bili su oduševljeni načinom na koji je zrenajninska publika prihvatila njihovo glumačko koketiranje. Producent predstave, Bata Karadžić rekao je da je ovo bilo jedno od najboljih izvođenja predstave „Tamo i nazad“ koja je gostovala širom Srbije.

„We will come back with pleasure”, poručili su nam na odlasku.

ŠTA NAM JE ČINITI Nekoliko institucija kulture u gradu trude se da nas animiraju novim sadržajima, i ima tu i dobrih predstava, izložbi, tribina, promocija… ali, nekako smo željni i DOBRIH STVARI, „SA STRANE“. Većina nas je svesna koliko smo specifični po shvatanjima i mentalitetu i upravo smo mi dokaz da su mnoge stvari koje su prošle u drugim gradovima, kod nas doživele fijasko, ni krive ni dužne. Ali pokazalo se i da poznate stvari – premijere predstava, projekcije domaćih filmova, dolasci poznatih glumaca, muzičara, umetnika – znaju da nas „isteraju“ iz kuća. Dajte nam nešto bolje od proseka, dovedite u naš grad vrhunske događaje i napunićemo salu. O tome koliko pojedine institucije kulture slabo koriste PR mogućnosti i koliko pojedini događaji ostanu na „vetrometini“ jer nisu bili izreklamirani na pravi način – drugom prilikom. Poslušajte sjajnu prateću pesmu iz predstave, čiju muziku je napisao Saša Milošević Mare. Iskrena pozitiva.

Prizor iživljavanja koji je osvanuo u centru grada govori da smo otišli predaleko. Pojedincima su spali svi mogući lanci, a takve ne vole čak ni organi reda.

Slika je jeziva – „silovana“ slova jednog brenda koji nam je iz prijateljske namere ušao u grad. Mnogi od nas radovali su se dolasku „Baklava carstva“, ali ima i onih koji misle drugačije, a to “drugačije” je ništa pametno. Ne verujem da su počinioci ovog  dela ikada išta zaradili rukama kojima su pokidali naziv lokala. Još manje verujem da imaju predstavu  koliko truda treba da se uloži da se u Zrenjaninu nešto otvori. “Zrenjaninu ne treba ništa, veliki brendovi, moderne prodavnice, butici… Prosto, možda bi bilo najbolje da budemo palanka koja će se zadovoljavati buticima sa bofl robom, kioscima”. Slažete se? Ja ne, ali upravo ova slika koju smo danas zabeležili dobrim delom šalje tu poruku. Ovo govori i o tome na kom je nivou ponašanja, razmišljanja, kulture, vaspitanja i svesti jedan broj sugrađana. Demoliranje izloga, narušavanje mobilijara u centru grada,  sad i ovo? I nikada se policija nije oglasila u vezi ovakvih slučajeva, nikada niko nije javno prozvan imenom i prezimenom. Zato se ovakve stavri ponavljaju. Posle ovoga reći ćemo „Strašno“, „Vandali nevaspitani“, „Sramota“… Sve je to u redu, ali sutra će svako od nas  pevati svoju pesmu i nastaviti po starom. Dokle? Do narednog vandalizma.. Ne bih da brojim koliko sam puta javno postavila pitanje opravdanosti kamera koje danonoćno snimaju centar grada? Da li je to bio samo jedan kratkoročni projekat koji je neko odradio ili je zaista bila namera da kamere nečemu služe. Biće da je ovo prvo. Šta poručiti policiji, a šta komunalnoj policiji ? Šta reći vlasnicima lokala kojima je naneta šteta ? Da nismo hteli, ali eto „nekima se omakne, mladost – ludost…“ ?

Izgleda da neki od nas, na veliku žalost, ne vole svoj grad. Postoje dva izlaza iz grada, jedan prema Beogradu, drugi prema Novom Sadu. Srećno vam bilo…zaposlite se, upišite neku školu, pomozite starim ljudima, deci sa invaliditetom, a ostavite nama drugima lokale u koje volimo da idemo.

Vlasnicima “Baklava carstva” veliko izvinjenje u ime savesnih građana. Nismo svi takvi. @blogLeya81

U Srbiji se mnoge stvari rade da bi se ispoštovali propisi i da bi se popunio deo godišnjeg plana preduzeća koji se zove : društvena odgovornost. Osobe sa invaliditetom u našem gradu najbolju poznaju ovu tematiku, daleko bolje od nas koji pišemo i iz tog ugla pokušavamo da doprinesemo podizanju svesti javnosti. U Zrenjaninu se generalno retko mogu videti osobe u invalidskim kolicima, ne zato što ih ima malo, nego zato što nemaju uslove za kretanje i ulazak u neke institucije.

“Čik, priđi..”   Foto : A. Kelemen

Konačno, u 21.veku trebali bismo razmisliti o jedinstvenom projektu koji bi rešio ovo pitanje istovremenom izgradnjom velikog broja prilaza na mestima gde je to neophodno. Podržaćemo najavljeno otvaranje kancelarije za lica sa invaliditetom u Gradskoj upravi, i sve druge projekte koji budu išli u korist toj kategoriji naših sugrađana. Pre otpočinjanja bilo kakvog projekta, bilo bi pošteno saslušati njihove potrebe. To je najmanja obaveza koju imamo prema licima sa invaliditetom.

Mekdonalds je jedna od stvari koja je delila Zrenjanince na one koji za njim žale i na one koji kažu : Nije nam ni trebao. Ima malo te nesrećne crte u našem ravničarskom mentalitetu da proteramo kroz iglene uši ono što je novo, da zagledamo, zakeramo, zažmurimo na levo, pa desno oko dok ne donesemo strašan sud da li nam je novina potrebna ili ne. Minulog leta, 25.jula, navršilo se punih 10 godina od kada je na vrata Mekdonaldsa u centru Zrenjanina stavljen katanac.

 

Nakon jednog popodneva, uz priču i toplu kafu u jednom popularnom zrenjaninskom kafeu, sagledala sam činjenice o Mekdonalsu iz jednog potpuno drugog ugla. Popunjavala sam halapljivo prazne redove u haotičnoj novinarskoj beležnici, rečima koje mi je jedan od bivših Mekdonaldsovaca  pričao. Sa suzama u očima. Navikla sam da takve suze gledam dok sam intervjuisala radnike propalog BEK-a, šećerane, Sloge, Udarnika, fabrike tepiha…ali ne i bivše radnike najvećeg lanca fast food-a na svetu. Deceniju posle zatvaranja, saznajem da je Mek potrajao tačno 4 godine koje u njihovom poslovnom sistemu predstavljaju period u kojem se pokazuje da li je investicija food-a isplativa ili ne. U Zrenjaninu nije bila, finansijski. Nije bilo opravdanja da veliko žuto M krasi glavnu gradsku ulicu. „Ne mogu da kažem da Zrenjaninci nisu prihvatili vrstu hrane koju je Mek nudio. Nisu mogli da prihvate količinski tu hranu, jer smo mi na ovom podneblju navikli na ogromne porcije. Bila je to klasična greška jer su Mekdonaldsovi obroci količinski mali ali veoma kalorični. Oni koji nisu želeli da dolaze imali su računicu da za cenu jednog big meka mogu da kupe dva sendviča u sendvičari…Dolazile su i porodice i pojedinci, ali uglavnom se „vrtela“ ista klijentela. To nije bilo dovoljno da se objekat u Zrenjaninu održi. Imali smo često goste iz okolnih sela, iz Kikinde, Vršca…voleli su ljudi Mek…ali došlo je do prezasićenja, to je prava reč“ -  kaže sagovornik.

Njegovo veličanstvo – Big mac

Jedno sleganje ramenima, dug gutljaj kafe i direktan pogled u moje oči. „Da, to želim da pitam, čitaš mi misli – da li ste vi, radnici, bili zadovoljni?“ – pitala sam otvoreno. „I više od reči – zadovoljni. Mekdonalds nije posao, to je način života. Deset godina posle rada u tom restoranu brze hrane mnogi od nas su zadržali brojne navike koje smo tamo stekli. Pre svega mislim na organizaciju, ophođenje prema drugima, tačnost, higijenu. To su pozitivne stvari koje su ostale ugrađene u naše karaktere. Kompanija je imala stroge principe, tajminge, ali sve je išlo u korist potrošača koji su uvek bili u besprekorno čistom prostoru, dobijali su svežu hranu čiji se rok nije merio danima nego satima, toliko je sve moralo da bude sveže…Površine smo dezinfikovali na 15 – 20 minuta, tajmer nas je tokom celog dana podsećao na higijenu ruku. Svi smo prošli vrhunsku obuku, dobili činove, ali Mekdonaldsov sistem je takav da se oni gube nakon šest meseci po prestanku rada, što opet govori o njihovom profesionalno uređenom sistemu.“ U daljem razgovoru „ispreskakala“ sam sagovornika pitanjima koliko je potrebno minuta da se pripremi najprodavaniji Mek-ov proizvod na svetu, šta sadrži jedan Fišburger, koliko se minuta peče sezonska pita, ko je pravio hamburger zemičke, ko prelive… Odgovori su stizali kao „iz topa“, deset godina posle. Idemo dalje. „Čini se da je najbolniji trenutak bio ne onaj kada je saopšteno da Mek napušta Zrenjanin, nego da su kompletna oprema, mašine – preseljeni na Vidikovac, u opštini Rakovica? To je bio goli znak da je nekome Mekdonalds ipak potreban, da za njega mesta ima?“ pitam sagovornika. „Jeste, to je „naš“ Mekdonalds. Ne mogu ništa da kažem za kompaniju, zaista su bili korektni, svima su nam ponudili posao. Mnogi od nas se nisu snašli u kalkulacijama putovanja do Beograda, troškova…i većina nas je odustala“. Na pitanje da li bi ponovo bio jedan od zaposlenih u toj kompaniji, bivši Mekdonaldsovac je uz široki osmeh rekao : „Ovog časa“. Posle ovih reči, suviišno bi bilo da sam bilo šta pitala.

Mekdonalds na Vidikovcu

Ono što je prilično iritiralo svih ovih godina i zbog čega je ova priča nastala jeste činjenica da je Zrenjanin nepravedno nazivan „jedinim gradom iz kojeg je Mek otišao“. Žigosani smo kao grad u kojem ništa ne uspeva. Netačno. Mekdonalds  je otišao i iz Jagodine, Čačka, Šabca, Kragujevca  iz istog razloga – nerentabilnosti. Malo nas i danas zna da se objekat u našem gradu zvao „Panonsko more“, i eto simbolike. Oba su presušila, nestala.

Zanimljiva je činjenica da mnogo Zrenjaninaca prilikom odlaska u Novi Sad ili Beograd, ne zaobiđe Mek, ako ništa a onda zbog Happy meal-a na kojeg klinci otkidaju. Često sretnem poznanike iz Zrenjanina, sudarimo se tacnama punim pomfrita, sezonske salate, čizburgera, koka kole, savršene pite od jagoda… nasmejemo se jedni drugima, slegnemo ramenima uz jedno „Vidimo se“. U Mekdonaldsu.

*zahvaljujem se sagovorniku za sve informacije koje smo podelili

Lepotu zrenjaninske centralne zone ne čini samo šetalište u glavnoj ulici. Definitivno ne, iako se ranijih godina, a danas sve ređe,  najviše pažnje i novca ulagalo u estetiku pešačke zone. Međutim, prolazeći kroz centar uglavnom prostrujimo i kroz neki od pasaža, sa brzo prolaznom mišlju “moglo bi ovo i bolje“, retko se zamislimo šta bismo zaista voleli da vidimo unutar tih prostora. Odnos koliko-toliko ušminkane pešačke zone i oronulih pasaža, može se porediti s pantalonama koje skoro da izgledaju kao nove(i svi o njima tako misle), međutim džepovi su jadno bušni….ali ih malo ko vidi. Tako i mi sa našim prolazima. Lepi jesu, ali još skoro neće doći na red da se najpre dovedu u bezbedno stanje, zatim namensko, i na kraju(ako uopšte stignemo do toga) – estetsko. Zašto na prvom mestu bezbedno? Pa hajde da se podsetimo par scena iz poslednjih desetak godina, koje su nam se u bukvalnom smislu mogle obiti o glavu. Baš tako. Početkom dvehiljaditih godina, čini mi se 2003-će, u dvorištu između tadašnjeg kafea „Bar Basso“ i sadašnje pekare „Kod Jefte“ u jednom privatnom stanu, kompletna dnevna soba propala je u podrum! U stanu je živela nepokretna žena, i prava je sreća kako je truli pod  sa sve invalidskim kolicima nije povukao u podrum… Slika je podsećala na krater – ogromnu rupu u koju su se neprirodno nagurali tepih, orman, sto, stolice…neprijatna postavka. Par godina kasnije, preko puta te lokacije, u pasažu u kojem se nalazi klub „Stefani“ – strmeknuo se deo balkona ili plafona.

Nešto dalje, u prolazu kod kafea „Plus Plus“ srušio se kompletan pomoćni objekat. Na zemlji su se našli i delovi plafona u prolazu u kojem se nalazila nekadašnja poslastičarnica „Korzo“. Poslednji incident desio se krajem januara ove godine u pasažu koji je i sedište nekoliko političkih stranaka, gde je tavanska konstrukcija „malo“ popustila…. Međutim, niko se ozbiljnije nije trznuo nakon toga. Pa desilo se noću, dok nikog nije bilo tu. Hvatanje za sreću u nesreći, i tako se stvari otaljavaju.

Dakle, bezbedni nismo, to je činjenica. Drugo, većina tih prolaza imaju namenu da skrate put iz jedne u drugu ulicu, ali s obzirom da su noću slabo osvetljeni, uglavnom se izbegavaju ili koriste za uriniranje. Kroz pojedine prolaze sada prolazim kao Luis Hamilton, s obzirom da se urin ne oseća, već i štipa za oči. Ali to je već tema : koliko smo nevaspitani, o tome drugi put, i to u nastavcima. Na spratovima, u stambenom delu i dalje žive naši sugrađani. Kad god se desilo neko od pomenutih obrušavanja u tim zgradama, nadležni su medijima davali izjave da tu živi najugroženiji deo stanovništva, da se većina njih izdržava od socijalne pomoći i da takvi nisu u stanju da učestvuju u renoviranju životnog okruženja, iako su dužni, da na neki način podjednako s gradom „podele troškove“… Jasno je da će nam ako se budemo držali ovoga, plafoni i balkoni popadati na glave. E sad, pojedini lokali unutar tih prolaza, poput kafića i butika, renoviranjem svojih fasada vratili su živost i predupredili da se isti pretvore u javne toalete i deponije, što je za pohvalu. Ali nikako da dođemo do ideje da kompletan pasaž osposobimo u moderan centar kraetivnih sadržaja koji će živeti i biti masovno posećen. Pokušalo se, nije da nije…Primer je prolaz popularniji kao „pasaž kod Kukija“ u kojem je svojevremeno osim kafića bilo i prodavnica raznih namena, parfimerija, računarske opreme, škole stranih jezika…i bio je posećen. A onda je udarila kriza i svi ti lokali su morali ili da se ugase ili da izađu na glavni sokak ne bi li nam bolje „upali u oči“, ne bi li se nametnuli i samim tim održali. Nema tu ničeg lošeg, borba za opstanak je deo tržišne utakmice. Ali u pasažima je ostala pustoš. Lokali zevaju prazni, tužni i musavi.

Nedavno sam posetila beogradsko „Čumićevo sokače“. Sokak koji je poslednjih desetak godina izubio na reprezentativnosti i u koji smo dolazili povučeni ranijom slavom koju je imao, danas je potpuno obnovljen. Obnovila ga je kreativna ideja. Vojska modnih dizajnera smestila se na jednom mestu, svako sa svojom pričom. Jedino što mi je zasmetalo jeste promena imena sokačeta, tačnije modernizacija, fenseraj. Čumić postade CHOOMICH(Design District). Sad više asocira na Jimmy Choo-a nego na Aćima Čumića, nekadašnjeg predsednika srpske Vlade po kojem je sokak dobio ime. Tako, verujem i mi, Zrenjaninci, možemo napraviti  kreativni centar pa da na jednom mestu okupimo frizere, kozmetičare, krojače, obućare, tašnere, butike, showroom-ove. Ili da stvorimo mali umetnički centar gde bi umetnici imali svoje ateljee, galerije, gde bi deo atmosfere činile knjižare, antikvarnice. Verujem da bismo voleli da jedan pasaž ima svoj etno restoran, mini pivnicu, fenjere i kamenom popločan prolaz…

Jedan takav prolaz ima Novi Sad, sa poznatom pivnicom „Gusan“.  Isto verujem da bi kreativnost nadošla poboljšanjem ekonomskog stanja. Naravno, niko se ne nada tome da u centru osvane jedan „Brick Lane“ ili „Alexander Platz“, ali bismo svi bili srećniji da i ovi naši, zrenjaninski pasaži, ožive.

Jedan od naših pasaža…

Leya81

Kada sam upisivala studije u Beogradu nisam poznavala nikog. Našla sam se u jednom multinacionalnom društvu : Blagica iz Makedonije, Dragan iz Hrvatske, Edin iz Bosne .. Došao red da se predstavim, nisam rekla ni da sam Vojvođanka, ni  Banaćanka, nego – Zrenjaninka.  Jure, momak iz Maribora prišao je pruživši mi ruku uz reči : Zrenjanin, dobri ljudi! Ponos, ponos i ponos, to je bilo odličje tog studentskog oktobarskog dana u sred Beograda. Setila sam se te scene sinoć, na istočnoj tribini gledajući utakmicu Srbija – Slovačka. Nova hala sportova, Kristalna dvorana o kojoj će mnogi gradovi i opštine još godinama samo maštati. Masa Zrenjaninaca koja je željno čekala prvi srpski koš. Gromoglasan pozdrav reprezentacije u belom : Srbija, Srbija… Aplauz i za reprezentaciju Slovačke, momke u plavim dresovima koji su se trudili i dokazali da nije dovoljan samo trud. Gradonačelnik je pozdravio selektore, i pridružio se ostalim zvaničnicima. VIP loža bila je popunjena – Đilas, Bodiroga, Tomašević, Knežević… Podjednako sam pratila lica u publici i sjajno „otimanje“ lopte naših momaka od tima Slovačke.  Nije bila prisutna tolika napetost jer su potencijali timova prilično poznati i očekivala se velika razlika u broju koševa ali je zato bio prisutan navijački duh. U Zrenjaninu, gradu koji ima retke prilike za ovakve sportske spektakle. Aplauzi, bodrenje, dobro raspoloženje, fotografisanje…hiljade srećnih lica pod reflektorima Kristalne dvorane. Koš za košem, i bilo je vreme da ispratimo sjajnu mladu generaciju naših košarkaša. Po izlasku iz hale, moglo se čuti : da je ovakvih utakmica bar dva puta mesečno, kako je dobar osećaj gledati utakmicu uživo… Dakle, našem gradu upravo ovo nedostaje. Na socijalnim mrežama je međutim već izbio pravi rat, desetine komentara kako je utakmici falilo ovo & ono. Slažem se, najbolje je da u Zrenjanin ne zakorači više niko i da se ništa osim „kuća-poso, poso-kuća“ ne desi, pa da nam život bude ravničarski bajan?! Čitam (bez ušminkavanja pismenosti hejtera) : „šta ima gradonačelnik da izlazi..“, „sramota, zakazala himna…“, „ostao sam bez karte, a i delile su se po političkoj osnovi“…Napljuvasmo sami sebe za medalju. Ne znam šta bih drugo rekla. Ali, baš se nedam. Ponos mi je tog momenta bio još veći. Čuj „himna zakazala…“! Pukao Winamp pa, šta? Umesto da kažemo : „Hej,  pa niko nije želeo namerno da se to desi. Svaka čast publici koja je odmah shvatila da se desio problem i otpevala horski himnu“. Štaviše, još je i bolje ispalo, dokazali smo da znamo himnu svi do jednog, da smo se snašli odmah iako nemamo neku sportsku naviku praćenja utakmica uživo. Možda je ovo i sjajna ideja za buduće utakmice – gostima neka „peva“ Winamp, a mi ćemo od srca našim momcima uživo! “Gradonačelnik se ispromovisao”. Diskutabilno je da o ovome govore oni koji se nisu bavili javnim nastupima, promocijama i marketingom. Za 10 sekundi pojavljivanja, osim dobrog gesta, tačnije pozdrava selektoru, nisam videla baš neku promociju. Jedino da je možda uzeo mikrofon  i predstavio se svima, ali ipak nije (što nisam sigurna da Palma u Jagodini ne bi uradio). Nije da je sve bilo savršeno, daleko od toga. Mogli smo se uhvatiti za ozvučenje koje je prenosilo mumlanje voditelja. Pauze između poluvremena su se mogle „obojiti“ igrom čirlidersica, DJ je mogao biti malo življi… Ma mogli smo se uhvatiti za laminat koji je pre neki dan saniran, ali nismo. Jer nismo došli da gledamo laminat, reflektore, Đilasa, DJ-a , nego košarkašku utakmicu reprezentacije Srbije. Događaj je bio vrhunski, Zrenjaninci su uživali i oni u hali i oni kraj malih ekrana. Pokazali su da znaju da budu odlična publika i da su željni da njihov grad živi i ovakvim životom. Duda Ivković , koji nema razloga ni da se ulaguje a još manje promoviše, rekao je posle meča : „Čestitam zrenjaninskoj publici na sjajnoj atmosferi i drago mi je što je bilo puno mlade publike. Drago mi je što smo igrali u gradu, koji pamtim kao “grad košarke” još u vreme kada sam ja počinjao da igram košarku.”

Eto dokaza da ne moramo uvek iznad jedne vrhunske ideje i velikog događaja sitničariti, posmatrati iz tog tupog ugla iz kojeg inače ništa ne može da se uradi. Valjda je tako lakše – biti glasan u životu, galamiti. Možda bi mnogi sa facebooka mogli razmisliti o nekom hatebooku, onako, da se vreme ubija na pravom mestu. P.S.  Lepo je biti Zrenjaninka. I love Zrenjanin Leya81  

“Opet će sve da poskupi”, kaže mi jutros komšinica dok smo na jednoj od tezgi birale svež paradjz. Čula sam je, ali sam nastavila da prebiram po zrelim crvenim plodovima sa kojima ćemo se uskoro pozdraviti. U fantastičan kadar perfektno naslagane gomile paradajza u tom momentu  je uletelo lice moje komšinice: - Čuješ li ti mene? Poskupeće mleko, sir, hemija…!!! -Sve znam…samo Slavice pusti da, ovaj, paradajz, znaš…  Nestala je, ali mi je dala sjajan šlagvort da napravim obilazak rafova u jednom od marketa. Očigledan je porast cena konzervi, slatkiša, kafe, hemije… Na rafu s konditorima je primetno da su naši, srpski slatkiši najskuplji, a oni uvezeni  iz Turske su daleko jeftiniji. Pokoravaju nam ovaj put (170 godina posle) cene. Sad će mnogi da se uhvate kvaliteta, i to je ok, ali da je skupo-skupo je. Polako ali sigurno sa dvocifrenih cena prelazimo na trocifrene, zaključak je 15-minutnog razgledanja. Jedna crvena nam je i dalje najteskobnija novčanica. A evo i zašto. Kad je pogledate, izgleda kao da ima veliku vrednost, te tri nule baš obećavaju. Onda uđete u market i ne znate šta biste s tom istom crvenom, jeste vam „obećala“ ali je realnost sasvim drugačija. I vrlo brzo se, nekako s osećajem da ste se prešli – preračunali, sa 5-6 artikala u korpi, nađete sa kasirkom oči u oči.

Ekonomisti su ovih dana uradili interesantno istraživanje koliko vredi pet crvenih to jest jedna petohiljadarka sa koje nas, rekla bih ne tako često, posmatra Slobodan Jovanović . Prema ekonomskoj analizi, u avgustu 2002. za tu novčanicu mogli smo kupiti 82 evra, a danas svega 42,4 evra, mogli smo da kupimo i 1.278 jaja, a danas samo  413. Vozači su pre 10 godina mogli da natoče 2,75 rezervoara bezolovnog benzina, a danas za istu cifru ne mogu ni da ga napune. I tako smo pre deceniju mogli kupiti i 106kg šećera, danas 54kg, hleba 143kom/57kom., mleka 225l/73l, mesa 21kg/9kg, ulja 69l/35litara…

U pravu je komšinica, poskupeće ove jeseni mleko, prerađeno voće i povrće, sredstva za ličnu i kućnu higijenu. Poskupeće i grejanje ako lokalne samouprave kažu DA toplanama.

Međutim,  da ne bude sve baš u znaku poskupljenja evo i jedne vedre vesti : pretplata za RTS će verovatno biti ukinuta. Skidanje jedne omče s vrata srpskog naroda. I to je nešto u ovim nesigurnim vremenima. Blog : Leya81

Halo govornice su jedno vreme bile efikasno i inovativno rešenje, ali su reklo bi se, upale u mini tranziciju, ekspanzijom mobilnih telefona. Kao preko noći, „odsekli“ smo kablove žičnih telefona bilo kućnih ili javnih i „mobilisali“ se. Najpre je mobilni telefon bio privilegija biznis klase da bi ga danas, u 2012.godini nosili svi -od školaraca do penzionera. U isto vreme – „Halo“ govornice u toku meseca ne prenesu gotovo nijedno HALO…. Jedan broj govornica nije uopšte u funkciji jer su na mesto za ubacivanje kartica ubačeni papiri, a one koje baš nisu imale sreće u susretu s vandalima – ostale su bez slušalica. Još jedna potvrda i lekcija o nepostojanju opšteg i kućnog vaspitanja. Koga briga, komuniciramo mobilnim telefonima…Ali nije tako. Danas se na glavnom trgu našeg grada, glavnog banatskog, odvila scena u kojoj bi se mnogi od nas(koji ne čupamo slušalice s govornica)postideli. Stariji gospodin, pritom stranac, najpre je u obližnjoj trafici uredno kupio karticu za automat Halo govornice a onda petnaestak minuta bezuspešno pokušavao da bar na jednom od tri spojena automata uspostavi vezu. I tako od jedne do druge, prve pa treće govornice ali uzalud. Na kraju je na lošem srpskom, vidno iznerviran, sebi u bradu govorio „takva zemlja, takva zemlja“… Udaljio se od govornica, sa saznanjem da je bacio pare za karticu a da pritom nije uspeo da obavi razgovor. Situacija govori i o tome da se kontrola o ispravnosti govornica takođe ne vodi. Govornice kod železničke stanice odavno „planduju“ bez slušalica, prašnjave i otužne. A mogle bi i dalje da služe. Mogle, da nema dela građana na čijoj se „listi za odstrel“ nalazi i ono što jeste i ono što nije upotrebljivo. I baš kako stranac kaže : „…takva zemlja…” Leya81