I love Zrenjanin

  • Hotel Vojvodina
  • Kuća zdravlja
Aktuelno

Istorija banatskih sela : Međa, fragmenti prošlosti

Međa je tokom istorije više puta menjala ime. Prvi put se 1247. godine pominje pod imenom Pardanj.

Srpsko stanovništvo izmenilo je teško izgovorljivo ime Pordanj u Pardanj kako će ga zvati tokom celog XVIII veka. Nasuprot njima, austrijske vlasti će u XVIII veku prvi put za Među upotrebiti ime Bardan, kako će selo nazivati u zvaničnim izveštajima od vremena oslobađanja Banata od Turaka 1718. pa do početka XIX veka.

Doseljavanjem Nemaca selo će biti podeljeno na dva dela : Srpski (Rac) Pardanj i Mađarski Pardanj. Kako su posle doseljavanja Nemaca u selo 1801. godine oni brojčano i ekonomski brže napredovali od Mađara, ime ovog dela sela je oko 1850. godine promenjeno u Nemet (Nemački) Pardanj. Ovi nazivi zadržaće se sve do 1908. kada će se oba Pardanja ujediniti u jedno selo pod zajedničkim imenom Pardanj. Zanimljivo je da će se krajem XIX i početkom XX veka, ko zna iz kojih razloga, jedno vreme koristiti i iskrivljeni naziv sela Paran (Paranj).

PerSu marketi

Po završetku Prvog svetskog rata i definitivnog razgraničenja sa Rumunijom, selo će 1924. godine promeniti ime u Ninčićevo, u znak zahvalnosti ministru spoljnih poslova Kraljevine SHS, Momčilu Ninčiću na podršci da se selo vrati u okvire Srbije. Ovo ime mesto će nositi do Drugog svetskog rata kada će nemački stanovnici vratiti staro ime Pardanj. Ali to je bila samo kratkotrajna promena. Po završetku rata, nove komunističke vlasti doneće odluku da se promene imena mestima koja su nosila strana imena, imena svetaca, proskribovanih ličnosti ili imala neprilično značenje. Nekome se učinilo u ovim poratnim vremenima da ime Paradanj vuče na nešto strano, što ne odgovara novoj poletnoj budućnosti kojoj je stremljeno, te će se ime mesta odlukom GIO NS APV promenjeno u Međa, s obzirom na geografski položaj sela na samoj rumunskoj granici.

ISHRANA

Hrana naših predaka bila je raznovrsna i zavisila je od zanimanja domaćinstva, godišnjeg doba i verskih propisa. Stanovništvo, koje  se pretežno bavilo stočarstvom kao u Međi u VIII veku, zimi se najviše hranilo mesom i mlečnim proizvodima, a leti biljnom hranom. Zimi se jelo bolje, a pilo preko mere. Strogo su se poštovali verski propisi, pa se tako postilo skoro pola godine. Tada se najviše jeo pasulj, sočivo i hleb svih vrsta.

Po zdravlje našeg naroda u Vojvodini bilo je tragično to što Srpkinje ne samo što nisu znale dobro da kuvaju, nego nisu znale, po svedočenju ondašnjih lekara, ni dobar hleb da ispeku, te je stoga narod, posebno žene i deca, patio od želudačnih i crevnih obolenja.

Kuvana jela su zauzimala polovinu ishrane. Kuvali su se  zelje, blitva, bob, bundeva, grašak, boranija, kelj, keleraba, mlade kopriva, kupus, pasulj, sočivo, mrkva, tikve, cvekle… Naročito se mnogo trošio pasulj, poseno za vreme posta.

 

paulj

Kupus se jeo i kao sladak i kao ukiseljen. Krompir su počeli da seju i jedu tek oko polovine XIX veka. Za salatu se načešće koristio luk, pa kupus i krastavci. Ren je češće upotrebljivan kao lek nego u ishrani. Glavni začini bili su so, sirće (pravljeno od mekinja) i med. Kako je so bila deficitarni proizvod, meso se konzerviralo tako što se stavljalo u sanduk ili bure. Prvo bi se na dno stavili slama ili seno sa dva prsta debljine, zatim bi se položio red mesa, pa red slame, i tako redom dok se ne napuni do vrha. Potom se sanduk ili bure zatvaralo, zakovalo i meso je moglo da stoji bez opasnosti da će se i po najvećoj vrućini pokvariti.

Vremenom će se pod uticajem nemačke kuhinje formirati posebna „banatska kuhinja“. Stanoviništvo je imalo poseban režim ishrane leti i zimi, ali se za proslave i nedeljni ručak uvek pripremala bogata trpeza. Nema banaćanina koji nije nedeljom seo za trepezarijski sto iščekujući supu, tu veliku gospođu, pristavljenu još izjutra da se na laganoj vatri krčka do ručka. Znao se već unapred redosled jela. Posle supe od živinskog ili goveđeg mesa, sa knedlama od džigerice ili domaćih rezanaca, služi se kuvano meso sa sosevima, pa pečeno meso sa varivom i salatom. A na kraju zna se – štrudle sa makom, višnjama, pekmezom ili možda sitni kolači – sve zajedno „prste da poližeš“.

Nisu svi mogli da uživaju u poslasticama. U bogatijim kućama one su bile pravilo, a u siromašnim pravile su se tek povodom najvećih hrišćanskih slava i Krsne slave. Ali bez obzira na materijalne mogućnosti, Banaćanke su postale odlične kuvarice, te je u potpunosti zaboravljeno vreme kada su zbog lošeg kuvanja prozivane da uništavaju zdravlje svojih porodica.

ODEĆA

U XVIII veku su žene same izrađivale sve tkanine za odeću. Siromašni su najviše koristili kudelju, a imućniji ljudi lan, retko ko je imao pamučno odelo.

Tkaninu su bojile bojama dobijenih od raznih vrsta biljaka, korenja, cveća. Ove boje su bile ne samo lepe već i trajne. Nošnja je bila raznolika, pošto se narod često selio, pa je svako nosio nošnju iz svog kraja. U XIX veku se takođe koristilo domaće platno tkano na razbojima. Tkalo se sve za potrebe porodice : košulje, gaće, čarape, parine od pamuka i kudelje, kao i devojačka sprema za udaju. Tkalo se obično zimi, a u proleće su žene belile tkana platna, ispirale ih i izlagale suncu nekoliko dana.

banacani

Svi stanovnici sela su nosili odeću karakterističnu za banatsku nošnju. Zanimljivo je da su članovi stare i bogate porodice Radosav nosile bele, duge kožuhe, želeći verovatno da se razlikuju od ostalih stanovnika sela koji su, kao drugi Banaćani, nosili žute kožuhe. Građansko odelo su nosili samo vlastelini i državni činovnici.

 

Krajem XIX i početkom XX veka moda je ipak neuzaustljivo počela da prodire na selo. Sve više ljudi odbacuje tradicionalnu nošnju na uštrb „gospodske“ odeće. Tako su muškarci kao letnje odelo počeli da nose laki kaput (momci su nosili plišane kapute raznih boja), crne ili svilene prsluke u boji, suknene pantalone. Za rad na polju se i dalje koristila nošnja – široke kudeljine gaće i kudeljina košulja dugačkih i veoma širokih rukava. Mladići su nosili crne šešire sa malim obodom a stariji ljudi sa velikim obodom. Zimi su muškarci nosili zagasito crne ili tamnoplave kratkre suknene kapute (jankel), postavljene jagnjećim kožicama, a pantalone su uglavnom bile suknene, crne, sive ili bele boje, domaće proizvodnje. Ispod kaputa se nosio kožni prsluk, a po nekim i kožuh od ovčije kože. Glavu su zimi štitili šubarom, obično crne boje.

Obuću su činile čizme, cipele, a leti papuče koje su se obuvale na bosu nogu. Za rad u polju su se i dalje obuvali opanci. Žene su, naravno, mnogo ranije nego muškarci prestale da nose narodnu nošnju. Nema svestenika ni u jednom banatskom selu koji se u crkvenom letopisu ne žali da če žene  „zbog  teranja mode“ dovesti do propasti ceo srpski narod. Naravno da su ove žalopojke tek delimično istinite. Nošenje nove građanske mode zahtevalo je veće izdatke od stare nošnje koja se proizvodila isključivo u domaćoj radinosti.

Više nije bilo dovoljno kupiti samo odelo. Pratiti žensku modu podrazumevalo je posedovati niz pratećih detalja, od suncobrana, preko nakita do raznih krema i pomada. Modu su mogle da „teraju“ samo kćeri bogatijih meštana, iako nije isključeno da se gde god i koja devojka siromašnijeg stanja nije potrudila, da što suzama a što umiljavanjem, izmoli od babe da joj kupi koji modni detalj. Zato je u to vreme nestala podrugljiva pesmica koja se pevala s kraja na kraj Banata, svedočeći da mnogi očevi nisu mogli da odole molbi njihovih mezimica, a glasila je :

„Mili babo dukate mi veže, a ti posle kako znaš nateži“

Odlomak preuzet iz knjige „Banat je kao priča“, Zrenjanin 2011.

Autor : Ljubica Budać

Glavni urednik : Zoran Slavić

  • Divider
  • Divider
  • Daruši
  • Park sala Zrenjanin
Na vrh