I love Zrenjanin

  • Hotel Vojvodina
  • Kuća zdravlja
Aktuelno

Banat je kao priča: Kumane i Kumančani

Banat-je-kao-pricaOni koji se bave izučavanjem prošlosti, utvrdili su da je na prostoru današnjeg sela Kumane postojalo naselje još u neolitu, mlađem kamenom dobu, što ukazuje da je ovaj prostor još u davnoj prošlosti bio pogodan za život ljudi.

Kada je Kumane dobilo ime – ne zna se, ali je sigurno postojalo pre nego što su mu ime zabeležili kaluđeri iz manastira Patrijaršije pećke, kada su 1660. godine saku pljali priloge za manastir. Selo je ime dobilo po Kumanima, azijskom plemenu turskog porekla koje je u 11. veku prodrlo u ove  prostore. Na početku 18. veka, posle dugih ratova i boleština, na Mersijevoj karti iz tog doba, ceo prostor od Bečkereka do Kikinde bio je nenastanjen, sa izuzetkom Kumana. Kumane je tada imalo 13 kuća. Kumane će oživeti, kao i ceo Banat, tek kada carica Marija Terezija svoje plaćene vojnike pretvori  u paore.

Najveći broj stanovnika u Kumane će se doseliti iz Mola, Doroslova, Čuruga, Bečeja, Varadina, Sente, Santova, Kikinde, Arada, Čanada, Pečke, Mikelake, dok je najveći  broj familija doseljen iz Mokrina. To su: Aćimovi, Stančići, Strajnići, Tatići, Odadžići, Cicvarini…

Kada je Kumane, ukidanjem banatske milicije izgubilo graničarski status, a u južnom Banatu formirana vojna granica, 35 kumanačkih familija  odselilo se u Perlez, Čentu, Orlovat, Uljmu…

I-Taxi

kumane-centar

BELO KUMANE

Uz ime sela obično stoje atributi: malo, veliko, staro, novo… U našem kraju ljudi su ranije, uz ime sela Kumane dodavali atribut BELO. Belo  Kumane, govorili su. A razlog za ovaj atribut je jednostavan: kuće su u Kumanu nekada bile male, sirotinjske, u  belo okrečene. Kažem sirotinjske, jer ma koliko su Kumančani vredni, a oni su i vredni i složni, zemlja je nikakva, slatinjava, iziskuje mnogo rada da bi rod donela…

Kumane je zaslugom svojih žitelja odavno izmenilo izgled, pa je ovaj atribut belo zaboravljen. Ali, zato ako se neko negde loše provede, namuči se  pa i nagrabusi, upotrebi poslovicu: – Proveo se k’o gala kroz Kumane.
Gala je, ako niste znali, mator konj. A kumanski sokaci nekad blatnjavi, pa je točak seljačkih kola do glavčina upadao, i konj ih je s teškom mukom izvlačio.

ostrvo„Velika voda“ – proleće 1942. godine. Kumane je bilo ostrvo

KUMANČAN  U  AMERICI

Kumančani su u svim ratovima mnogo ginuli. U buni 1848. godine mnogo ih je poginulo, u bici kod Sentomaša (Srbobrana), izginuće ih mnogo i u  Prvom svetskom ratu, dok ih je u Drugom svetskom ratu najviše poginulih među Banaćanima. Kumančani su se uvek po nečemu izdvajali od  stanovnika okolnih sela. Tako su, zahvaljujući Cveti Zokiću- Cuki pre svih ostalih sela u Vojvodini gledali sinemaskop filmove. Tada su zavidljivci iz  okolnih sela smislili poslovicu pa su za plećatog momka govorili: – Ima leđa k’o kumanski sinemaskop.

 
KAROV

Ne znate šta je karov? Kada uđete u nečiju avliju, otvorite i jedno i drugo krilo kapije i pogledajte mesto gde se ta dva krila sastaju, tamo ćete, ako  je  kapija drvena, videti drveni stubić, graničnik, koji  sputava krila kapije da landaraju na jednu ili drugu  stranu.

Karov je, obično, napravljen od  bagremovog drveta, najmanje pola metra ukopanog u zemlju. Kod metalnih kapija i karov je metalni, ali mnogo niži. Kod drvenih kapija mora biti viši ali ne smeta ni kolima ni špediteru, zato što oni visoko gaze. U našem kraju karov zovu još i „popa“. Kada je pre četrdesetak godina jedan Vranjevčan, koji je živeo u Beogradu, kupio auto Moris-ostin, napisao je svom babi pismo da skrati karov jer sa ovim engleskim vozilom ne može ući u avliju. I, baba, šta će, skratio je karov koji je još njegov pradeda postavio. Karov stoji i u ataru. Za laike je nevidljiv, ali vlasnici njiva  tačno znaju gde je čiji, pa do njega i oru i beru. Ako neko hoće nekom da poželi zlo, kaže : – Da Bog da dobio komšiju koji ne zna gde je karov! A kaže se i obratno: – Ne dao ti Bog komšiju koji ne zna gde je karov!

Kumane_1934Kumane 1934. godine

NEKADAŠNJE BANATSKE ZANATLIJE

Na čuvene banatske vašare svoje proizvode donosili su, pre sto godina, zanatlije kojih gotovo više nema: kovači i kolari, mesari i obućari, pa bravari i pekari, stolari, suvačari, vetrenjari  i mlinari, opančari i klonferi (limari), pa lončari, crepuljari i grnčari, pa drndari i puškari, pa sitari i alvari,  paprikari i metlari i četkari, pa čipkari, sapundžije i sajdžije, voskari i češljari i perjari, sedlari i čizmari, bombondžije, bozadžije, sladoledžije, ćilimari i korpari, kazandžije, zvonolivci, topolivci, pa pekari i strugari, šporetaši, pendžeraši, remenari i krečari, zlatari i vlasuljari, pa farbari, štrikeri i grebenari, pinteri i tesari, i ćurčije i krznari, kožari, kožuhari tj. ćurkari, kujundžije, juveliri, abadžije, mutavdžije, kalajdžije, bojadžije, nožari, iglari, prelci, pletači mreža, dugmetari, rukavičari, pozlatari, gajtandžije, traksleri i  štrikeri, sodadžije, tapetari, šerpenjari, burekdžije, ćevapdžije…

Zanat se prenosio sa oca na sina, a u nekim porodicama on je upražnjavan i po dva-tri  veka. Zato srećemo prezimena u čijoj osnovi je ime nekog  zanata: Kolar, Kolarov, Kolarević, Kolarski, zatim  Kovač, Kovački, Kovačev, Kovačević, onda  Sitar, Gombar, Gombarević, Češljar, Češljarov, Češljarević, Pekarević, Suvačarov, Sedlar, Drndarski, Kazandžija, Zlatar, Ćurčija, Ćurčić, Mlinar, Mlinarić, Pećkan, Pinter, Pintarić, Tišler, Berberski, Berberović, Berber, Kujundžija, Kujundžić, Kapamadžija, Dunđer i Dunđerski, Terzić ili Sabo, Sabov, Sabovljev, odnosno  Šnajder,  Čizmašev, Baštovanov, Strugar, Saračević, Samardžić, Lončar, Lončarski….

Odlomak preuzet iz knjige „Banat je kao priča“, Zrenjanin 2011.

Autor: Dejan Bošnjak

Glavni urednik: Zoran Slavić

Foto: kumane.rs

 

  • Divider
  • Divider
  • Daruši
  • Park sala Zrenjanin
Na vrh